Google efekat: Da li je Google postao kolektivna eksterna memorija?

google-memoria_thumbKada vam se poslednji put desilo da niste mogli da se setite neke informacije a da se niste obratili Google-u? Čak i kada se suočimo sa matematičkim ili statističkim problemom, pitanjem koji je rezultat utakmice, kako se beše zove onaj glumac ili film- okrećemo se kompjuteru, pametnom telefonu, tabletu, i, ako smo dovoljno vešti, informaciju dobijamo iste sekunde. Paralelno frustraciji “na vrh mi je jezika, ali ne mogu da se setim” postale su situacije kada Internet pretraga traje duže nego što smo očekivali (jer, treba se setiti adekvatnih ključnih reči). Prosto da se zapitamo, kako smo uopšte nalazili odgovore pre pretraživača?

Među psiholozima vlada mišljenje da ljudi menjaju i adaptiraju sposobnost pamćenja zbog nesumnjive moći pretraživača, jer Google pamti za nas. I ne samo Google. Više ne pamtimo brojeve telefona jer su u imeniku, ne moramo da pamtimo ni put do određene lokacije jer imamo GPS u automobilu. Google je očigledno postao zamena za ljudsku memoriju, ili bar “pomoć prijatelja” kao u kvizu Milioner, koju koristimo i više nego što bi trebalo, kolektivna eksterna memorija u koju uvek možemo da se pouzdamo. Ovaj fenomen se zove još i Google efekat, a dokazala ga je svojim eksperimentima Betsi Sparou, sa Kolumbija Univerziteta.

Testirala je kako ljudi pamte informacije kada su skladištene na pristupačnom mestu. Zaključak je da se češće obraćamo Google-u, a bolje od same informacije pamtimo gde se ona nalazi. Sa druge strane, informacije koje ne možemo pronaći na Internetu, lakše pamtimo.

U prvom eksperimentu ispitanicima su predstavljene tvrdnje za koje je trebalo da označe da li su tačne ili netačne (na primer, „Noj ima veće oko od mozga“). Pokazalo se da prvo na šta ispitanici pomisle kada se suoče sa pitanjem je Google ili Yahoo.  U drugom eksperimentu, zadatak je bio da određene tvrdnje/informacije ukucaju u kompjuter. Polovini je rečeno da će informacije biti sačuvane, a drugoj polovini da će biti izbrisane. Pokazalo se da se ispitanici nisu trudili da upamte informaciju kada su znali da će kasnije moći da je nađu na istom mestu. Isto tako, treći eksperiment je pokazao da kada imamo informaciju i ime foldera u kojoj je sačuvana, lakše pamtimo ime foldera nego samu informaciju.

Sparou dalje zaključuje da je Google postao deo transaktivne memorije, koncepta koji prvi put pominje Daniel Wegner 1985. godine, pod kojim je podrazumevao fenomen da ljudi dele teret pamćenja određenih informacija. Što da džabe zauzimamo dupli memorijski prostor. Tako da oslanjanje na tuđe pamćenje nije ništa novo, i pre je bilo dovoljno da možemo da se setimo ko bi mogao da zna tu informaciju (konkretno, to je ono kada se muž oslanja na ženu da zapamti važne datume kao što su rođendani u porodici). Ali da li je ovde u pitanju prevelika zavisnost, što čini težim da se setimo neke informacije? Da li zbog toga manje vežbamo svoju memoriju, i smanjujemo kapacitet memorije? Svakako, Google menja način na koji funkcioniše naša memorija, a ono što je evidentno je da pristupačnost prevelikom broju informaciju dovodi do toga da ne znamo kako da ih upotrebimo, a posebno kako da ih iskoristimo u kritičkom mišljenju.

Autor: Sanja Dutina

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s