Koje osobine čine dobrog glumca?

The-Comedy-and-Tragedy-Masks-acting-204476_1920_662

Svi smo mi na neki način glumci jer, tokom života, u interakciji sa drugim ljudima isprobavamo različite uloge i maske. Isto tako, glumu u svakodnevnom jeziku pomalo uzimamo zdravo za gotovo- obično tom rečju označavamo neku prevaru ili obmanu („Ma ona samo glumi da te voli..“). Međutim, profesionalna gluma nema za cilj da prevari gledaoca; glumci se pretvaraju da su drugi ljudi kako bi zabavili publiku ili preneli neku poruku.  Takođe, uloge koje igramo u realnom životu, bar na neki način su povezane sa našim željama, ličnošću i emocijama, što nije slučaj sa profesionalnim glumcima (u jednom trenutku igraju nevinu žrtvu, već u sledećem su hladnokrvne ubice).

Zapitate li se ikada šta je to što čini dobrog glumca i ko je dobar glumac (na stranu fizički izgled koji ponekad utiče na izbor „omiljenog“ 😉 )? Po mom mišljenju, na primer, Marlon Brando je dobar glumac. Leonardo di Kaprio, takođe. Kad malo bolje razmislite, videćete da je dobra i uspešna gluma u stvari jako redak talenat. Kako, dakle, Leo di Kaprio uspeva da dočara sve te uloge toliko realistično? Koje kognitivne i afektivne veštine su potrebne, bile one urođene ili stečene? Jako malo znamo o psihološkim osnovama glume, ali pokušaćemo da izložimo one najznačajnije.

Prvo, koji su najraniji znaci glumačkog talenta u detinjstvu? Odgovor na ovo pitanje bi nam pomogao i da sagledamo da li ih je upravo to privuklo glumi, ili su veštine stekli učenjem. Goldstein i Winner su svojim istraživanjem pokazali da su profesionalni glumci u odnosu na advokate i kontrolnu grupu, kao deca bili više povezani sa svetom mašte, knjigama i filmovima koji su za temu imali fikciju, a bili su skloni i stvaranju sopstvenog fiktivnog sveta. Od malena su voleli reči i knjige, i uglavnom su bili usamljeni, povučeni, čak i stidljivi.

Kako bi se adekvatno odigrala uloga na sceni ili filmu, potrebno je dobro razumeti mentalni i emocionalni život lika. Glumac mora da poseduje sposobnosti kojima može da razume i interpretira iskustvo drugih, čak i ono koje ne odgovara njegovoj ličnosti ili sopstvenom iskustvu, kako bi verodostojno predstavio život lika kog tumači. Uta Hagen je svoje studente (između ostalog i Marlon Branda), učila da se zapitaju sledeće: „Šta taj lik želi? Šta bi vas motivisalo da se ponašate kao taj lik?“  Samim tim što glumac ulazi u lik- razmišlja o ličnosti i namerama, razmišlja i o značenju koje se krije iza reči u, recimo, scenariju, pa lakše i bolje pamti tekst (psiholozi tvrde da je ovo ujedno i tehnika koju svi ljudi mogu da koriste kako bi poboljšali pamćenje).

Woolf 8 TelegramUz dobro pamćenje teksta, fizičko ponašanje i imaginaciju, psiholozi su otkrili tri osnovne socio-kognitivne komponente glume. Prva je sposobnost da se razumeju suptilni mentalni kvaliteti lika (namere, želje, motivacija, emocije i sl), što se u psihologiji zove teorija uma. Jednostavno rečeno, teorija uma je sposobnost razumevanja šta druga osoba misli, oseća i želi. Negde do pete godine života, sva deca razvijaju ovu sposobnosti, ali naravno, ona nastavlja da se razvija i do odraslog doba. Ne zavisi samo od iskustva, već i od učenja- zato pored glumaca, dobru teoriju uma imaju i psiholozi, a i svi ljubitelji fikcije i fantastike.

Druga komponenta je empatija– emocionalni odgovor na tuđu emocionalnu reakciju, sposobnost da osećamo tuđe emocije. U zavisnosti od pristupa i škole glume, empatija (pa i druga dva aspekta) se više ili manje akcentuju. Da ne bi došlo do zabune, postoji jasna razlika empatije i teorije uma. Teorija uma je prosto hladno kognitivno razumevanje onoga što drugi misli i oseća, a empatija podrazumeva da nas dotaknu i da osećamo tuđe emocije- na primer, iskreno delimo radost sa prijateljem koji se verio ili koji je dobio posao. Pokazalo se da glumci imaju viši koeficijent empatije u odnosu na ostalu populaciju, a smatra se i da škola glume pomaže deci da razumeju moralne vrednosti, da bolje razumeju i dublje prožive sopstvene emocije- usled čega se i empatija povećava.

Na kraju, treća komponenta uspešne glume je sposobnost kontrolisanja sopstvenih emocija, tzv emocionalna regulacija.  Glumac mora da ima moć nad svojim emocijama,  da ih budu svestan ali i da stvara, koristi i kontroliše emocije nezavisno od toga kako su aktivirane. Na sceni, lične emocije moraju biti zamenjene emocijama lika kog glume (bar kad je u pitanju metodska gluma). Lee Strasberg, jedan od učenika Stanislavskog, verovao je da glumci treba da imaju 10 do 12 afektivnih sećanja, koje mogu prizvati u bilo koje vreme za potrebe uloge- dakle glumci se prisećaju i koriste emocije koje su nekom prilikom osećali, kako bi realistično prikazali unutrašnji život lika. Ni ova sposobnost nije svojstvena samo glumcima, jer često u svakodnevnom životu moramo da kontrolišemo svoje emocije i zamenimo ih odgovarajućim (recimo, na poslu držimo osmeh na licu iako smo ljuti).

Postoje određeni psihološki poremećaji kojima upravo ove tri veštine nedostaju, kao što je autizam. U tom smislu, proučavanje veština i sposobnosti glumaca, psiholozima bi zauzvrat pomoglo i da utiču i razviju socio-kognitivne veštine drugih ljudi.

Autor: Sanja Dutina

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s