Double bind komunikacija: Ko uzme- kajaće se, ko ne uzme- kajaće se

shutterstock_60345721Znaš da slobodno možeš da ideš, dragi; nemoj se brinuti što plačem.

           This page left intentionally blank.

Zen učitelj drži štap iznad glave svog učenika i kaže:

– Ako mi kažeš da je ovaj štap stvaran, udariću te njime. Ako mi kažeš da nije stvaran, udariću te njime. Ako ne kažeš ništa, udariću te njime.

Sve gorenavedeno bili bi primeri double bind komunikacije.

Po Batesonu, ’’zen učitelj’’ je situacija koju konstantno doživljava osoba koja je obolela od šizofrenije. Učenik zena može da doživi prosvetljenje ako uzme štap iz učiteljeve ruke. Oboleli od šizofrenije, naprotiv, dezorijentisan je i zbunjen, neobjašnjivo blokiran. Za njega nije opcija da uzme štap od učitelja, jer je bespomoćan i uhvaćen u situaciji u kojoj ne može da pobedi. Kroz ponavljano iskustvo ovakvog double binda oboleli shvata da je ograničen u mogućnostima koje su mu dostupne.

Termin double bind na srpski se prevodi kao ’’dvostruka veza’’, ali pre bi se reklo da se radi o jednom od onih komplikovanih neprevodivih koncepta. Strana reč, a naša specijalnost, rekli bi pesimisti, ili, kao u onoj staroj priči o draguljima, ko uzme – kajaće se, ko ne uzme, kajaće se. U tamnom vilajetu ne možemo znati da su komadići uglja zapravo dragulji, a čak i ako smo napunili džepove njima, žalićemo što nismo uzeli više, ali tek kada ne budemo bili u stanju išta da promenimo.

U Merriam Webster rečniku double bind se definiše kao ’’veoma teška situacija za koju nema lakog rešenja’’ i mada je definicija preširoka za okvire sistemske porodične terapije, zvuči kao da obuhvata sve aspekte ovog pojma.

Double bind se često pogrešno shvata kao situacija koja je jednostavno kontradiktorna, i u kojoj je pojedinac uhvaćen između dve međusobno suprotne mogućnosti. Međutim, iako je tačno da u srži double binda leže dva međusobno isključiva zahteva, razlika je u tome kako se oni postavljaju, ko ih postavlja, i kako pojedinac razume ove zahteve. Stoga, da bi se komunikacija okarakterisala kao double bind, ona bi trebalo da poseduje sledeće karakteristike: osoba se nalazi u situaciji u kojoj, ako ispolji određeno ponašanje, biće kažnjena (eksplicitno); ako ga ne ispolji, biće kažnjena (implicitno); ako ukaže na kontradiktornost, biće kažnjena; pri tome, osoba je onemogućena da napusti datu situaciju.

Bejtson (’’otac’’ double bind hipoteze) i saradnici definisali su još neke aspekte double bind situacije:

1. u situaciji učestvuju dve ili više osoba, od kojih je jedna ’’žrtva’’,

2. iskustvo se ponavlja, tako da nema oblik izdvojenog traumatskog doživljaja već svakodnevnog ponašanja koje utiče na očekivanja, tj. postaje očekivano,

3. postoji instrukcija (ako to uradiš, kazniću te ili ako to ne uradiš, kazniću te) koja je eksplicitna, tako da se ponašanje žrtve svodi na preokupiranost izbegavanjem kazne, a pod kaznom se misli na uskraćivanje ljubavi, sigurnosti, odobravanja,

4. postoji druga poruka, koja je konfliktna sa prvom, a, kao i prva, nosi pretnju napuštanjem ili neodobravanjem, a izražena je gestovima, neverbalnim ponašanjem, telesnim stavom, tonom, pa sadrži, na apstraktnijem nivou, i meta poruke, kao što su ’’nemoj primetiti kontradikciju između toga što tvrdim da te volim i toga što pretim da te neću voleti’’,

5. postoji treća poruka kojom se ’’žrtvi’’ zabranjuje da napusti situaciju. Ova poruka je nepotrebna kada su u pitanju deca kojoj su roditelji svakako neophodni za preživljavanje, a inače prisutna u pretnjama suicidom, obećanjima da će ’’biti bolje’’, itd.

confusion-750x400

Dugotrajna izloženost ovakvom tipu komunikacije vodi ka tome da osoba ’’žrtva’’ gubi sposobnost da shvati na koji način uopšte treba da primi poruku i koje su to logičke osnove na kojima primanje poruke počiva.

Bejtson je smatrao da upravo ova nesposobnost da se u bliskim vezama razazna poruka i nemogućnost da se suprotstavi kontradikciji dovodi do šizofrenije, premda je i sam naveo da je ovo samo pretpostavka koju bi trebalo produbiti i statistički dokazati. Kasniji autori, kao Hoffmanova, ’’obrnuli’’ su vezu između double binda i šizofrenije tako da se double bind komunikacija ima smatrati pokušajem sistema da se prilagodi simptomu. Rasprava pomalo podseća na ’’jaje ili kokoš’’ dilemu. Međutim, s obzirom na to da je Bejtsonova ideja stara pedeset godina mogu se izvući neki zaključci: ova teorija je dala doprinos imenovanjem, i analizom, jednog veoma teškog oblika komunikacije, učvršćujući i interakciono gledište na psihoterapiju.

Takođe, double bind hipoteza poslužila je kao osnova za psihoanalitičke pojmove splitinga, projekcije, projektivne identifikacije, containinga. Kako jedna osoba uspeva da ’’natera’’ drugu da ’’preuzme’’ njena sopstvena loša osećanja, izgleda prilično misteriozno, a uz pomoć pojam double bind jasnije je i preciznije izražen ceo psihološki ’’hokus pokus’’ patologizirajućih odnosa.

Ne smemo zaboraviti ni da je uvođenjem double binda svojevremeno ubeden i koncept ’’moći’’ u terminologiju psihoterapije – double bind uopšte i može da funkcioniše zato što neko ima moć nad drugom osobom, neko ima ’’pravo’’ da za tu drugu osobu definiše kontekst, njeno psihološko polje i okvire njenih ponašanja. Strateški terapeuti su ’’prigrlili’’ koncept moći, feministi ga iskoristili u svojim debatama, psihoanalitičari ga hrabro ignorisali. No koncept double binda i dalje ostavlja širok metodološki okvir za istraživanje i razvijanje kliničkih intervencija kojima će se razbijati patologizirajući obrasci.

John Weakland, jedan od istraživača double binda, sugerisao je da se možda u prvobitnom stvaranju teorije pažnja možda previše fokusirala na šizofreniju, a stvarni značaj teorije je zapravo bio u tome da je istakla da su ponašanje i komunikacija povezani, i stoga je bila dijametralno suprotna ranijem gledištu da su emocionalni problemi rezultat intrapsihičkih konflikata. Sluzki je imao slično zapažanje objavom članka ’’Double Bind kao univerzalna patogena situacija’’. Double bind se tako češće javlja kod porodica sa ‘’pobrkanim’’ granicama, sa nižim stepenom diferencijacije, i u stresnim periodima životnog ciklusa.

I Bateson i Haley su se vremenom distancirali od koncepta žrtve. Bateson je naveo da u bilo kom sistemu gde postoje naznake svesti jedan deo sistema ne može imati unilateralnu kontrolu nad celinom. Haley je smatrao da ideja žrtvenog jagnjeta sprečava terapeuta da razmišlja pozitivno, proaktivno, i da zadobije poverenje porodice kako bi se desila promena.

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s