Magični (terapijski) efekat bajki

Alan Tjuring, poznati britanski matematičar, logičar i kriptograf, koji je bio najzaslužniji za razbijanje nemačkih šifri tokom Drugog svetskog rata, bio je veliki fan bajke Snežana i sedam patuljaka. Umesto nagrade za doprinos, britanska vlada ga je optužila za „teško nedolično ponašanje“ i podvrgla injekcijama hormona kako bi izlečila njegovu homoseksualnost. Tjuring je zatim počinio samoubistvo na simboličan način- tako što je zagrizao otrovnu jabuku u koju je ubrizgao cijanid. Iako ovo nije primer terapijskog uticaja bajki, zanimljivo je ispričati kao primer sveprisutnosti i velikog značaja koje su bajke igrale kroz vekove, pa i danas, u životima mnogih ljudi.

Iako deluje da su usled prisustva „modernih“ priča i filmova skrajnute, njihovi motivi se ponavljaju i vraćaju kroz različite umetnosti (na primer, Pepeljuga se ponavlja kroz filmove kao što su Pretty woman, Two weeks notice, Maid in Manhattan, The Princess Diaries i mnogim drugim).

Značaj bajki u psihoanalitičkoj interpretaciji prepoznao je i sam Frojd, koji se u svom delu „Tumačenje snova“ vraća bajkama kako bi unapredio analizu sna. Detaljnijim interpretacijama i njihovom značaju za dečji razvoj, doprineo je Bruno Betelehejm u knjizi „Smisao i značenje bajki“. Transakciona analiza povezuje bajke sa životnim skriptom. Osnivač, Bern, smatra da deca na pitanje „Šta se dešava nekome kao što sam ja?“ odgovaraju identifikacijom sa likovima iz bajki i mitova ili bilo kojim drugim izmišljenim junakom. Omiljena bajka je ujedno i naš životni skript; likovi iz iste se uklapaju u naše životne uloge koje se vremenom smenjuju, osoba u različitim periodima igra različite uloge, a nekada u tim istim ulogama vidi i ljude koji je okružuju. Slično kao analiza snova gde svaki lik iz sna u stvari predstavlja osobu koja sanja.

Bajke imaju široku primenu u psihoterapiji uopšte, ne samo transakcionoj analizi, jer se veruje da dopiru do ljudi na dubljem emocionalnom nivou, predstavljaju životni problem bez potrebe za intimnijim otvaranjem, depersonalizuju i pomažu klijentima da osmotre svoje misli i osećanja i sagledaju alternativna rešenja problema. Kao i glavni lik iz bajke, klijent psihoterapiju započinje ličnom krizom, i otiskuje se u jedno novo putovanje koje se završava višim nivoem razvoja. Često dele početne porodične teškoće: zlostavljani su kao deca, ponižavani, napušteni od strane roditelja, doživeli gubitak. Ulazak junaka u mračnu šumu naseljenu čudovištima i opasnim preprekama koje mora da prevaziđe, predstavlja metaforu teških emocija koje muče klijenta, kao što su očaj, bes, depresija, anksioznost. Predstavljanje životnog problema kao lične priče ili, usudićemo se reći, „bajke“, pojednostavljuje i čini dilemu prepoznatljivijom. Pokušajte na svom ličnom primeru, i uverićete se.

red-riding-hood-3

Bajke po prirodi imaju hipnotičko dejstvo, kao i sama atmosfera u kojoj se pričaju (recimo, roditelji ih deci pričaju pred spavanje). Talenat naratora je izuzetno važan, jer je upravo poenta u načinu pričanja, u interakciji i dijalogu roditelja i deteta. Tako dete stvara i dijalog sa bajkom i prorađuje unutrašnje razvojne probleme. Pitamo se da li su i danas značajne roditeljima, kada deca više prepoznaju Pepu Prase nego Crvenkapicu.

Čarls Dikens je rekao da bajke najbolje pomažu deci u najtežem i najvažnijem zadatku- odrastanju i dostizanja zrelosti kao posledice uređivanja haotičnih pritisaka nesvesnog. Lakše je suočiti se sa problemima odrastanja kroz bajke, jer uprošćavaju inače komplikovane probleme. Betelhejm je smatrao da imaju jako terapijsko dejstvo jer ojačavaju superego deteta.

Koja je tajna bajki? Pre svega, svi likovi su jasno predstavljeni, sve suvišno je eliminisano, što nije slučaj sa modernim pričama za decu. Dobro i zlo imaju jasno formu, likovi nisu i dobri i loši kao u realnom životu, što oslikava polarizaciju koja u tom periodu dominira detetovim umom. Recimo, u Crvenkapici, mesto bake zauzima vuk koji predstavlja pretnju za dete. U realnosti, kada baka grdi dete, ona za njega više nije ista osoba, možemo reći da postaje veštica. Dakle, doživljava baku kao dve odvojene ličnosti (voljena baka i ona koja je pretnja), jer nije u stanju da vidi kongruentnost u različitim manifestacijama. Ona je u isto vreme i baka i vuk. Ovo se zove spliting, i na taj način dete čuva sliku dobre bake. Strašno je kada se baka pretvori u vuka, ali dobra baka i dalje postoji i na kraju se vraća kao pobednik. Zlo se svaljuje na spoljne neprijatelje kao što su divovi i veštice, pre nego na lične karakteristike. Bajke pomažu deci da upravljaju kontradiktornim osećanjima, koja bi inače bila preplavljujuća na tom razvojnom stadijumu. Zato bajke imaju najbolji efekat oko četvrte/pete godine. Zanimljivo je da dete često glumi delove priče koji su mu najstrašniji, pa će tako iz priče Tri praseta  najlakše zapamtiti deo „Duvaću, duvaću i oduvaću vam kuću..“, ali teško da će prihvatiti da odigra ulogu vuka do kraja.

Fairy-Tales Einstein quotePočetak „Nekada davno…“ nije samo odrednice za vreme i prostor, već je tu da stvori određenu atmosferu, da nagovesti da ono što će čuti nije sa ovoga sveta, i da ih uvede u svet fantazije, a zatim nežno i lagano, nakon avanture, ponovo vrati u realnost („I živeli su srećno do kraja života…“). Deca se toliko užive i apsorbuju u priču, da veruju da i sami učestvuju do te mere da se tresu ili pokrivaju glavu kada dođe do strašnog dela. Roditelji moraju imati u vidu da samo dete može da odredi koja bajka utiče na njegovo nesvesno- to je ono kada dete samo bira koju priču želi da mu čitaju. Prvo pričanje je za njih značajno i novo iskustvo. Pošto žele da osete to isto, zajedno sa značenjem koje izvlače na nesvesnom ili svesnom nivou, traže da se priča ponovi iznova i iznova. Kada ispuni ulogu koju ima, prelaze na drugu. Isto tako, roditelj nikada ne treba da objašnjava detetu značenje bajki, sve treba da ostane na nivou dijaloga.

Deci je potrebno da na neki način urede svoj zbunjujući unutrašnji život, ali potreba im je i edukacija koja otkriva koja je prednost moralnog ponašanja. Bajke pokazuju koji je rezultat zlih misli, i podvlače kvalitet dobrote. Nerealne situacije o čarobnjacima i vilama, pomažu im da stvore nesvesne asocijacije o sopstvenom životu. I nisu bajke krive za nerealna očekivanja i obećanje srećnog kraja, jer upravo borba za razrešenjem priče ilustruje život onakvim kakav jeste- nimalo jednostavan i zahteva snagu, samopouzdanje, veru u sebe i konstantnu borbu.

Autor: Sanja Dutina

3 thoughts on “Magični (terapijski) efekat bajki

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s