Psihologija sarkazma

tumblr_lerjhirsXp1qg5cs8o1_500

Sarkazam predstavlja veoma suptilnu upotrebu reči – govorimo ono što u stvari ne mislimo, tako da je pravo značenje onoga što mislimo direktno suprotno onome što smo napisali ili izgovorili. Tačnije, kažemo nešto što ne mislimo i komunikacija može da se nastavi u pravcu u kome smo planirali samo ako sagovornik shvati da smo, u stvari, bili neiskreni, što je na neki način suprotno uobičajenim kodeksima socijalnih ponašanja. No u ovako uprošćenom objašnjenju postoji skrivena žaoka, jer sama reč sarkazam potiče od grčke reči sarkasmos, izvedene iz glagola koji znači ‘’cepati meso; rugati se; u ljutnji gristi usne’’. Pametnome dovoljno.

Prepoznavanje sarkazma zahteva razvitak specifičnih jezičkih veština, naročito ako se sarkastična primedba izgovara bez odgovarajuće neverbalne pratnje, kao što su sarkastičan ton ili prevrtanje očima. U engleskom jeziku prozodijski elementi sarkazma uključuju, na primer, sporiji govor i tiši ton. Slično je i u holandskom gde se ponekad sarkastične primedbe izgovaraju gotovo mumlajući; u katalonskom se ‘’podiže’’ uobičajena frekvencija glasa – govori se ‘’piskutavije’’ kada se koristi sarkazam.  A što se tiče pisanog jezika, u Etiopiji se koristi poseban ‘’znak sarkazma’’ koji liči na prevrnuti upitnik, samo što se, umesto na početak rečenice kao u španskom, stavlja na kraj rečenice, i koristi se da označi ‘’nerealne’’ izjave.

Stoga je jasno da razumevanje sarkazma zahteva da različiti delovi mozga zajedno ‘’rade’’ , kako bi se postiglo da istovremeno koristimo i pažnju i čula i inteligenciju i socijalnu percepciju, za šta je neophodna određena zrelost i uravnoteženost centralnog nervnog sistema. Istraživanja pokazuju da se, recimo, prosto laganje javlja već u uzrastu od oko tri godine, a sarkazam negde na početku adolescencije – pod ovim se misli na ‘’produkciju’’ sarkastičnih opaski, dok deca već na uzrastu od pet godina mogu da ‘’detektuju’’ sarkastičnu primedbu u eksperimentu s lutkama koje su izgovarale ‘’prave’’ i ‘’kobajagi’’ rečenice. Prefrontalni koretks igra u ovom procesu najznačajniju ulogu, a neki istraživači smeštaju sposobnost razumevanja i ‘’produkcije’’ sarkazma u hipokampus. A zato što je razumevanje sarkazma rezultat složenih kognitivnih procesa, sarkazam nije ‘’jača strana’’ osobama sa povredama glave, demencijom ili autizmom, jer nisu u stanju da integrišu bukvalno značenje izrečenog sa emocionalnim tonom koji ga prati.

Jedna francuska kompanija razvila je čak i program za analizu koji navodno identifikuje sarkastične komentare sa 80% uspešnosti, i to na Internetu. Zapošljavaju ih firme poput Air France kojima nikako ne odgovara da prvi ‘’tweet’’ posle dvočasovnog kašnjenja leta bude ‘’Hvala kompaniji Air France što nas je u Pariz dovela bez zakašnjenja’’.

No čemu nam sarkazam zbilja služi i zašto se njime bavi prefrontalni korteks, deo mozga zadužen za praktične jezičke veštine i složenu socijalnu kogniciju, da ne pominjemo firme i njihove analitičke alatke? William ‘’Trey’’ Brant je u svojoj Kritici sarkastičnog uma pretpostavio da se sarkazam razvija kao kognitivno i emocionalno oruđe koje adolescenti koriste da bi testirali ‘’granice’’ učtivosti i iskrenosti u komunikaciji. Dostojevski je smatrao nešto sasvim drugo: da je sarkazam ponekad ‘’poslednje utočište skromnih i čestitih ljudi kada se napada privatnost njihovih duša’’. Ovo se slaže sa tezom psihoanalitičara J. W. Slapa, koji zastupa tezu da pacijenti skloni depresivnim raspoloženjima koji se bore sa osećanjem odbačenosti pokazuju i sklonost ka korišćenju sarkazma kao načina da pokažu bes prema onima koji su ih povredili. Svi ponekad, veli Slap, koristimo sarkazam, ali oni koji ga koriste toliko često da ih možemo nazvati sarkastičnim su ljudi koji su upravo najranjiviji na sarkastične primedbe. Sarkazam je prema ovom autoru oralna agresivnost prema frustrirajućem objektu.

5YwtAc7

            Toplak i Kaz su takođe istraživali razloge iz kojih ljudi koriste sarkazam kao način kritike, i njihovi rezultati pokazali su da se ljudi koji koriste sarkazam opažaju kao mnogo verbalno agresivniji i podrugljiviji nego ljudi koji koriste direktnu kritiku, kao i da se sarkazam generalno opaža kao mnogo negativniji i neprijatniji vid kritike nego direktna komunikacija. Takođe, merenje vremena reakcije pokazalo je da se sarkastični komentari duže procesuiraju od direktnih, a iz ovog razloga korišćenje sarkazma predstavlja vrstu ‘’metakomunikacije’’ u kojoj ne možemo nikada biti sasvim sigurni da ćemo postići razumevanje kod druge osobe baš na način koji smo zamislili. Stoga, koliko god da je sarkazam interesantan, dramatičan i unosi neku vrstu tenzije u komunikaciju, on može biti potpuno neefikasan ako ‘’promaši’’ cilj, ukoliko ga recipijent ne razume ili ga shvati kao šalu iako je trebalo da predstavlja ozbiljnu kritiku, i stoga neki autori preporučuju da se uzdržimo od ‘’obogaćivanja’’ komunikacije sarkazmom ukoliko postoji verovatnoća da će nečija osećanja biti povređena.

Postoje razlike u prihvatanju sarkastičnih komentara u odnosu na pol; ima autora koji sarkazam smatraju načinom komunikacije koji odražava mušku dominaciju, a istraživanja su pokazala da muškarci u većini sarkastične komentare shvataju kao bezazlene šale, dok su žene po ovom pitanju podeljene. Muškarci pokazuju toleranciju prema sarkazmu i ne smatraju ga formom verbalne agresivnosti, dok na žene sarkastični komentari utiču negativnije. Međutim, ispitanici oba pola se slažu u tome da bi ih dugotrajna izloženost sarkastičnim komentarima od strane nekoga ko im je blizak učinila veoma tužnim, kao i da učestala upotreba sarkazma može narušiti prirodu prijateljskog i romantičnog odnosa.

Međutim, ljudi neće prosto prestati da budu sarkastični – sklonost sarkazmu se održala kroz evoluciju i stoga je jasno da su ljudi u prošlosti imali od nje neke benefite. A kakve? Humor je ponekad osnova celih odnosa, i češće se družimo sa onima koji imaju isti smisao za humor kao i mi. A upravo je socijabilnost ono što je učinilo ljudsku vrstu tako superiornom. Ljudi se okupljaju u neformalne grupe upravo prema kriterijumu kakav humor vole, a na osnovu smisla za humor biraju i omiljene filmove, serije, knjige. Penny Paxman, stručnjak za sarkazam, indirektno potvrđuje ovu pretpostavku kada navodi da su ljudi skloniji da koriste sarkazam – i, generalno, humor – sa prijateljima nego sa ljudima s kojima nisu u dobrim odnosima. Ko se nije, taj se voli. Humor je takođe važan činilac mentalnog zdravlja, tako da se sarkazam može posmatrati i kao koping mehanizam, i kao takav se koristi u terapijskim intervjuima sa obolelima od raka, jer predstavlja vid emocionalnog distanciranja.

Stoga se – možda – može reći da sa sarkazmom, tim prefinjenim evolutivnim postignućem, treba baratati kao sa jakim začinom, – korijanderom ili đumbirom, – i dozirati ga oprezno, pazeći da ne preteramo, da prethodno procenimo kontekst u kome ga koristimo i kvalitet odnosa sa osobom kojoj upućujemo zamerku.

Yeah, right.

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s