Ljubav kao odbrana od smrti: o teoriji upravljanja terorom

‘Its not that I’m afraid to die, I just don’t want to be there when it happens’

Woody Allen

Alternativna tumačenja po strani, centralna teza u analizi terorističkog napada 9/11, jeste da je suštinski u pitanju bio napad na psihološku stabilnost Amerikanaca. Kao nacija koja je verovala u svoju nedodirljivost i posebnost, rušenje Svetskog trgovinskog centra bilo je dramatično podsećanje na smrtnost i vulnerabilnost, i suočavanje sa realnošću da se smrt može desiti svima, bilo gde i bilo kada.

Ovakvo objašnjenje u skladu je sa Teorijom upravljanja terorom, koja je zasnovana na radu Ernesta Bekera, kao integracija Frojdovih, Rankovih i Kjerkegorovih ideja. Dve su osnovne premise; prva- da su ljudi kao i životinje, vođeni instinktom za samoodržanjem i druga- da je čovek jedinstven po tome što ima razvijene kognitivne sposobnosti pomoću kojih može da anticipira budućnost (izuzetak je šimpanza Santino). U kombinaciji sa sposobnošću za samorefleksijom, javlja se svest o sopstvenoj smrtnosti. Sa jedne strane imamo instinkt za životom, a sa druge svest o smrti-  biološki smo motivisani da se održimo u životu, a svesni smo da to nije moguće. Kao rezultat proizilazi paralizujući strah i anksioznost.

Prema ovoj teoriji, u borbi sa ovom kontradiktornošću, ljudi koriste nekoliko mehanizama odbrane, koji se svrstavaju u dve grupe: proksimalne i distalne.

Proksimalne odbrane predstavljaju pokušaj da se misli o smrti potisnu ili prebace u daleku budućnost. Uključuju i poricanje izjavama tipa „Još sam mlad, što bih sada umro?“, ili „Moj deda je doživeo devedesetu godinu!“. Smrt je ono što se dešava drugima. Prosto, rešenje je uklanjanje problema iz svesti. Drugi načini su uverenja da ukoliko ne pušimo, vežbamo, redovno uzimamo lekove kada smo bolesni, hranimo se zdravo i slično- odlažemo problem smrti do daljnjeg, jer intuitivno verujemo da je život pod našom kontrolom i da možemo da pobedimo u borbi sa smrću.

Distalne odbrane se odnose na pokušaje menjanja pogleda na sebe i svet u kom živimo. Dve osnovne odbrane ovog tipa su pogled na svet koji je kulturološki obojen, i samopouzdanje. Stvaranje i održavanje kulture je osnovni način upravljanja svešću o smrti. Na taj način uvodimo red i smisao, značenje, svrhu i postavljamo standarde vrednosti i ponašanja u skladu sa kojima živimo. Kultura nam daje i nadu u bukvalnu ili simboličku besmrtnost, stvarajući narative o životu nakon smrti ili povezivanjem sa nečim što je iznad tragičnog postojanja čoveka. Bukvalna besmrtnost je produkt pogleda na svet koji obećava da smrt nije kraj egzistencije, već da deo nas nastavlja da živi- u raju, putem reinkarnacije, dostizanjem prosvetljenja, u zavisnosti od kulture kojoj pripadamo. Simbolička besmrtnost proizilazi iz pripadnosti porodici, naciji, etničkoj grupi, profesiji i slično- dakle, nečemu trajnijem, većem i značajnijem od nas samih. Zauzvrat, gradimo i samopouzdanje koje nam pomaže da se sa mnogim opasnostim suočimo sa manje anksioznosti i straha.

Drugi distalni mehanizmi uključuju seks, stabilne interpersonalne odnose, gubljenje u gužvi i uronjenost u zadatke koje obavljamo. Funkcionišu po principu umanjivanja objektivne samosvesti, umiruju nas i dovode do distorzije osećaja za vreme.

Poslednjih godina, kao primarni socijalni domen putem kojeg ljudi stiču osećaj sigurnosti i samopouzdanje, izdvajaju se intimni partnerski odnosi. Nekoliko studija pokazalo je da oni umanjuju anksioznost vezanu za smrt i pomažu ljudima da se nose sa mišlju da je smrt neizbežna. Mikulincer i Florijan su tako pokazali da indukovanje straha od smrti povećava želju za intimnošću ove vrste, ali samo kod onih koji su u stabilnim ljubavnim vezama. U isto vreme se i umanjuje potreba da se aktiviraju proksimalni mehanizmi odbrane. Suprotno je sa onima koji su u nesigurnim vezama- proksimalne odbrane se povećavaju. Samo podsećanje na smrtnost takođe povećava želju za intimnim odnosima.

Ljudska potreba za afektivnom vezanošću i afilijacijom uopšte, deo je potrebe za samoodržanjem, i igra značajnu ulogu u učvršćivanju samopouzdanja. Ova tvrdnja je razumljiva i jasno proističe iz istraživanja koja pokazuju da postoji povezanost straha od smrti i straha da nas nakon naše smrti niko neće pamtiti.

Ako se sada osvrnemo na Vudi Alenom citat sa početka teksta, vidimo povezanost sa Teorijom upravljanja terorom. Kako rešiti problem pred kojim se nalazimo? Ili eliminacijom instikta za samoodržanjem, ili eliminacijom same smrti. Pošto nijedno rešenje nije moguće, borimo se na raspoložive načine- pokušajem eliminacije problema svesti o smrti tj simbolički izbegavamo da budemo tu kada se ona desi.

Autor: Sanja Dutina

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s