Filmska percepcija razvoda- II deo: Roditelji

U svom čuvenom Priručniku za samohrane roditelje Rejčel Moris opisuje analogiju – scenu u avionu kada dolazi do pada pritiska i kada roditelji moraju, prema savetima stjuardese, da pričvrste masku s kiseonikom prvo sebi pa onda detetu. U stvarnom životu, reklo bi se, roditelji ponekad pričvrste masku sebi, a ponekad pohitaju da je ipak stave detetu, kako bi ugrabili da to urade pre svog bivšeg partnera ili partnerke, pa se možda na licu mesta i posvađaju s drugim roditeljem deteta o tome ko će staviti masku detetu i ko je sebičan što je masku stavio sebi – tako da se vrlo lako može desiti da u jednom odsudnom trenutku svi počnu da osećaju nedostatak kiseonika.

Mnogo je lakše pisati tekst o tome kakvi su efekti razvoda na decu – eventualno, na ceo porodični sistem, ili kako se popularno u sudskim spisima naziva, ’’interpersonalni kontekst’’ – nego kakvi su efekti razvoda na odrasle. Pokušajte; dovoljno je samo ukucati ’’divorced parents’’ (a pretpostavljam da nije drugačije na bilo kom drugom jeziku), ili čak ’’how divorce affects parents’’, naići ćete na gomilu linkova ka zaista, zaista korisnim tekstovima o tome kako da umanjite stresne efekte razvoda na – decu. Mnogo manje studija i tekstova bavi se time kako se roditeljstvo redefiniše i menja nakon razvoda i kako se roditelji osećaju nakon razvoda – šta im pomaže, a šta ih koči u izgradnji novih uloga.

Bilo bi krajnje neozbiljno analizirati filmove o razvodu a ne osvrnuti se na Kramer vs. Kramer, gde je prikazana transformacija jednog oca – lik kojeg igra Dustin Hoffman prelazi dug put od roditelja koji ne ume da spremi prženice detetu, koji ne zna koje su detetove omiljene igračke ni knjige, koji ne zna čak ni da se organizuje da stigne na vreme po njega u školu, do roditelja koji moli majku svog deteta za starateljstvo jer oseća da su on i dečak stvorili ’’dom’’. S obzirom na to da je film ugledao svetlost dana sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj otac se pored bolnog razvoda i učenja gomile veština koje ranije nije smatrao potrebnim suočava još i sa rodnim stereotipima, jer još uvek nailazi na uverenja da je prirodno da se majka brine o detetu, čak i ako se vrati nakon godinu i po dana neprestanog odsustvovanja.

Otac koga tumači Robin Williams u Mrs Doubtfire ima drugačiji problem – nakon ’’uobičajenog sleda’’ događaja i dodeljivanja starateljstva majci, on oseća usamljenost i toliku čežnju za svojom decom da – bukvalno i metaforički – menja svoj celokupan identitet, pa čak preuzima ulogu drugog pola, stavljajući ženske, velike grudi i oblačeći se u haljinu, kako bi se prerušio u kućepaziteljku i bio stalno pored svoje dece, umesto, kao što je sud odredio, jednom nedeljno. Upravo zbog stereotipa ’’odsutnih’’ očeva, koji, dok su u braku, prepuštaju majkama brigu o deci, ova dva lika moraju da dožive promene kako bi bila ’’puštena’’ u svet odgovornih roditelja. Takođe je značajno što se ovi filmovi ne bave partnerskim odnosima i ostaju realistični u prikazu roditeljstva ne dopuštajući da zabrazde u magijsko razmišljanje i ispune podsvesnu želju svih gledalaca – da se roditelji pomire i da njihovo roditeljstvo ne bude više uslovljeno razvodom.

mr-poppers-penguins-movie-image-jim-carrey-011-600x359

Mr Popper’s Penguins pak balansira na tankoj žici između patetike i realnosti, ali je jako koristan zbog nekoliko vrlo slikovitih primera postrazvodnog roditeljstva (kada majka tinejdžerke objašnjava goreopisanom tipičnom odsutnom i otuđenom ocu koje su potrebe te tinejdžerke, nimalo zlonamerno i krajnje saradljivo, udžbenički primer majke koja je iščitala sve linkove na temu kako najmanje oštetiti decu) kao i zbog simboličkog značenja pingvina, koji su s jedne strane poklon ocu od njegovog oca, metafora emocionalnog porodičnog nasleđa, i istovremeno sredstvo uz pomoć kojeg se otac ponovo zbližava sa decom.

Filmovi Life as a house i Definitely maybe delimično se zasnivaju na prikazu odnosa adolescentnog deteta i oca nakon godina lutanja i patnje, i pretpostavci da roditelji ponekad postaju krajnje iskreni prema deci kada i sami prolaze kroz teške životne periode i da ta iskrenost može imati terapeutski efekat.

Analizom dosadašnjih naslova (a pridodao bi im se lako i Pursuit of happiness, recimo) može se zaključiti da, kada se filmovi bave očevima nakon razvoda, oni prikazuju muškarce koji nalaze način da budu roditelji kakvi (implicitno) ne bi morali da budu da su ostali u braku sa majkama svoje dece. Sa ovakvim očevima saoseća publika, dok se u većini slučajeva čini da se majke sasvim dobro snalaze. (Tom saosećanju za muškarca koji se našao u nebranom grožđu verovatno imaju da zahvale za popularnost i filmovi koji nisu usko povezani s ovom temom, poput Besanog u Sijetlu ili Tri muškarca i beba).

Sa majkama, stvar stoji drugačije, jer se implicitno smatra da je uloga majke utkana u ženin identitet i da čak ni u uslovima samohranosti nema razloga za redefinisanje identiteta, ako se radi o ženama koje su već bile udate i stoga se dobro uklapale u stereotip majke i domaćice (zato Miranda iz Sex and the city, Ally Mcbeal i majke-lavice poput Erin Brokovich nisu predmet naše analize). Jasno je da se čuvena rečenica iz Jerry MGuirea, ’’Single mother, it’s a sacred thing’’ odnosi na divljenje zbog požrtvovanosti, a ne na prilagođavanje. Zato je potrebno prikaz završiti likom Meryl Streep iz It’s complicated, likom kojeg je nemoguće ne obožavati. Kao obrnuta slika u ogledalu, Streepin bivši muž kojeg tumači Alec Baldwin svojevremeno je sledio samo svoje potrebe i sada se nalazi u aftermathu braka s prelepom dvostruko mlađom ženom, dok je Streep prošla kroz pakao razvoda, bila ostavljena zbog prelepe mlađe žene, vodila računa o potrebama svoje dece, i sada živi život punim plućima, pronalazeći stvarnu i vrlo opipljivu sreću u arhitekti koji je savršeno razume. Streep je žena koja u jednom trenutku filma, na navaljivanje svog bivšeg da se ne javi na telefon, odgovara jednostavno ’’Ja imam troje dece, uvek se javljam na telefon’’. Kada ovo kaže majka, makar i samohrana, zvuči kao nešto što se podrazumeva, ali u filmu It’s complicated sasvim je jasno da ju je takav životni stav i doveo do mira i srećnog kraja. A mislili ste da srećan kraj za razvedene roditelje ne postoji?🙂

Marica Prelević Stijepović, porodični terapeut

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s