Zašto ljudi veruju da su ih oteli vanzemaljci?

Sigurno ste gledali silne dokumentarce i čitali mnoge članke o navodnim žrtvama vanzemaljskih otmica. Možda ste i pomislili (ukoliko niste poverovali): „Ovaj stvarno mora da je potpuno lud kad veruje da su ga oteli vanzemaljci!“ To ne mora biti tačno. Naime, verovanje da je neko bio otet od strane vanzemaljaca, ne stvara se preko noći. To je postepen proces. Napreduje kroz mnoge faze, u kojima mogućnost da se to zaista dogodilo postaje sve više i više verodostojna. Tačnije, vrlo malo ljudi je 100% ubeđeno da su bili oteti, sve dok im se ne povrati sećanje (najčešće hipnozom). Svi oni žele da znaju zbog čega im se događaju čudne i neobjašnjive stvari- otmica je jedno od objašnjenja koje je (uglavnom u Americi) postalo kulturno dostupno. „Oteti“ prvo pokušaju sa drugim teorijama pre nego što prihvate teoriju o vanzemaljcima. Čak im je i razlog prihvatanja teorije sasvim naučan: teorija najbolje odgovara podacima i njihovom iskustvu. Skeptici ne mogu da kritikuju te podatke jer im nisu dostupni.

Ispitivanja pokazuju da postoji jedna stvar zajednička za ove ljude: pitanje da li je moguće da su ih nekada oteli vanzemaljci, pojavljuje se nakon što su iskusili neke čudne, neobične stvari.  Iskustva variraju od osobe do osobe; od konkretnih događaja („pitao sam se zašto je pidžama bila na podu kada sam se probudio“) do simptoma („odjednom sam počeo da krvarim iz nosa, a ja nikada ne krvarim iz nosa!“), oznaka na telu („pitala sam se gde sam dobila modricu u obliku novčića na telu“) i manje-više fiksiranih karakteristika ličnosti („osećam da sam drugačiji od drugih ljudi, usamljenik.“) Ponekad priče obuhvataju sve gorenavedeno. Ipak, sva ova iskustva rezultiraju istim pitanjem: „Šta bi moglo da bude uzrok?“ Izgleda da je u pitanju svojevrstan proces atribucuje kojim neko ubedi sebe da su ga oteli vanzemaljci. Ova verovanja odražavaju pokušaj da se objasni neko čudno, zbunjujuće i neobično iskustvo.

Za mnoge ljude koji veruju da su ih kidnapovali vanzemaljci, početno „pitam se zašto..“ počinje nakon zastašujućih iskustava tokom spavanja. Iznenada se probude, prestravljeni i paralizovani, veruju da je nešto prisutno u sobi, da osećaju nešto poput udara struje ili elektriciteta, ili da ih nešto, kao iz vazduha, povređuje.

Naučnici imaju objašnjenje za ovakva iskustva. U pitanju je paraliza sna– stanje koje nastaje onda kada ciklus spavanja postane privremeno desinhronizovan. Umesto kretanja iz stanja sna do stanja budnosti, nalazimo se u „limbu“ (ni tu ni tamo) između ova dva stanja. (Drugo objašnjenje otmica o kojem nećemo govoriti u ovom članku, jeste trauma- seksualno zlostavljanje potisnuto i zamenjeno prihvatljivijim sadržajima).

Kada spavamo, određeni nervni mehanizmi blokiraju motornu reakciju od mozga do ostatka tela, tako da smo u suštini, paralizovani. Da nije tako, u snu bismo verovatno pričali, mlatili rukama, vikali, udarali se i sl.

Kada se faze sna preklope, moguće je „probuditi se“ pre nego što je paraliza sna oslabila. Tada nismo u mogućnosti da se pomerimo. Ukoliko se probudimo dok sanjamo, materijal sna može preći u budno stanje u vidu halucinacija, zvukova, telesnih senzacija. Mogu da deluju stvarno, iako su produkt našeg sna.

Uprkos bizarnih simptoma i efekata, paraliza sna se smatra normalnom a ne patološkom pojavom. Oko 20% ljudi je bar jednom doživelo paralizu sna uz halucinacije. Pogotovo smo skloni ovom iskustvu kada poremetimo naš uobičajen ritam spavanja. Osobe pod rizikom uključuju radnike u noćnoj smeni, putnike, roditelje sa bebom, studente koji vredno uče za ispit. Iako je potrebno samo nekoliko minuta da se sve vrati u normalu, perceptivni i motorni aspekti spavanja postanu desinhronizovani, i „žrtvama“ deluje jako dugo. Zaista je u pitanju zastrašujuće iskustvo.

Kada ljudi posumnjaju u otmicu vanzemaljaca, način da probude svoja sećanja na neobjašnjiv događaj je- hipnoza. Knjige i filmovi o vanzemaljskoj otmici, pa i istraživači, hipnozu predstavljaju kao pouzdan metod za prizivanje zaboravljenih sećanja.

Šta je hipnoza i kako ona funkcioniše? Mnogi veruju (uz podsticaj filmova kao što su The Manchurian Candidate, The three Faces of Eve, Identity, The Butterfly Effect i sl) da pomoću hipnoze možemo da se prisetimo stvari kojih drugačije nikako ne bismo mogli. Implikacija je da je hipnoza neka vrsta psihološkog seruma istine- probajte hipnozu i moraćete da otkrijete tajne vaše prošlosti skrivene duboko u u vašem nesvesnom.

Međutim, ovakvo verovanje je pogrešno. Istraživanja sprovedena u poslednje četiri decenije, pokazuju da je hipnoza i ne baš tako dobar način prisećanja. Ne samo da nije od pomoći kada pokušavate da se prisetite konkretnog događaja, već vas čini sugestibilnim i osetljivim na stvaranje lažnog sećanja- uspomene koje se nikada nisu dogodile, stvari koje su vam drugi predlagali ali se nisu dogodile ili ste ih samo zamišljali. Ukoliko vi i vaš terapeut imate unapred očekivanja o tome šta bi se moglo saznati hipnozom, moguće je stvoriti iskustva koja odgovaraju ovim verovanjima, a ne događaje koji su se zaista dogodili. Što je najgore, ni vi ni terapeut nećete toga biti svesni, jer sećanja deluju veoma veoma realistično.

Kako je moguće da se to desi? Hipnoza je definisana- doduše curkularnim objašenjenjem- kao socijalna interakcija u kojoj pojedinac doživljava anomalije memorije i percepcije, koje predlaže hipnotizer. Iskustva ne odgovaraju objektivnoj realnosti. Moguće je halucinirati objekat koji zapravo ne stoji tu gde vi mislite. Zato hipnoza može biti od velike koristi u određenim okolnostima. Recimo, kao predlog hipnotizera, iskustvo bola može se izobličiti i promeniti (umanjiti recimo kod nekih bolesti), može da iskrivi i izmeni sećanja.

Hipnoza je kontroverzna tema oko koje se vode debate, i svejedno na kojoj ste strani, činjenica je da se hipnoza koristi za kreiranje lažnih sećanja. Jedno od često navođenih istraživanja je sledeće: 27 studenata je hipnotisano i sugerisano im je da su se jedne noći prošle nedelje probudili uz glasne šumove. Nakon buđenja iz hipnoze, 13 studenata je tvrdilo da se događaj zaista desio. Čak i kada im je rečeno da je priča sugerisana od strane hipnotizera, odbili su da poveruju.

Važno upozorenje: istraživanje takođe pokazuje da nije hipnoza sama po sebi uzrok lažnih sećanja. Lažna sećanja se mogu dogoditi u bilo kojoj situaciji u kojoj je preneta lažna informacija i stimulisana mašta.

Elizabet Loftus, jedna od najznačajnih istraživača memorije, tvrdi da je ključ za generisanje lažnih sećanja produženo zamišljanje određenog događaja u prisustvu figure autoriteta koja podstiče verovanje i potvrđuje autentičnost sećanja. To je ono što se događa kada „oteti“ padnu u ruke istraživača vanzemaljaca koji im nude da im osveže sećanja.

Međutim, ono što je sigurno jeste da ukoliko prethodno niste verovali u vanzemaljce ili mogućnost otmica, nećete ni steći uspomene o otmici. Niko ne ide da spava potpuno nezainteresovan za vanzemaljce i probudi se vrišteći: „O bože, upravo su me oteli vanzemaljci!!!“ Nećete ni tražiti pomoć stručnjaka za sećanja o vanzemaljcima, ukoliko vam ta mogućnost ne pada na pamet.

Danas znamo da sećanja možemo „izbrljati“ na različite načine. Možemo sagledati događaj drugačije nego što se dogodio („neko je bio u sobi i bio je crne boje“). Čak i kada verodostojno percipirate događaj, tokom vremena mnoge intervenišuće varijable mogu uticati na to sećanje („o bože! taj mali zeleni vanzemaljac u filmu je isti kao onaj što sam ga video u sobi one noći!“). Takođe, na sećanje se može uticati onda kada pokušate da mu pristupite („hoću da se vratite u tu noć, da li je vanzemaljac držao nešto u svojoj ruci?“).

Često se postavlja jedno navodno krucijalno pitanje: Ako su otmice vanzemaljaca lažne, kako se objašnjava činjenica da su izveštaji otetih ljudi iz svih krajeva Amerike, veoma dosledni, čak i među ljudima koji nikada nisu imali nikakav međusobni  kontakt? Istina je da izveštaji NISU u skladu jedni sa drugima.

Jedina stvar koja je slična jeste okvir priče: jednog običnog čoveka kidnapuju vanzemaljci u svrhu pregleda ili seksualnog eksperimentisanja. Svi ostali elementi- glumci, šminka, garderoba, tekst, specijalni efekti- razlikuju se koliko i pojedinci koji opisuju događaj. Iako postoje neki konzistentni detalji: velika glava, velike oči, reverzbilna amnezija, igle- i detalji i okvir priče postojali su na filmovima i pre nego što je iko pričao o kidnapovanju.

Druga stvar: svi izveštaji o otmici počeli su nakon što su se slični sadržaji počeli pojavljivati na TV-u i filmovima. Otmice nisu postojale pre 1962. godine (NLO i vanzemaljci u svemiru jesu, ali vanzemaljci koji kidnapuju ne). Moguće je da izveštaju govore o iskustvima koja su se dogodila recimo 1930. godine, ali sećanja su se povratila ipak tek tri decencije kasnije, nakon TV-a i filmova.

Sve je počelo 1964. godine kada se bračni par Beti i Barni Hil, tokom hiponoze prisetio vanzemaljske otmice, a njihovo sećanje je postalo šablon za sve dalje priče o otmicama. Oni su se prisetili otmice, dvanaest dana nakon što je televizija ABC emitovala epizodu serijala o vanzemaljcima.

Iako su otmice karakteristične za američku kulturu, pojavljivali su se i slučajevi u drugim delovima sveta (recimo u Kini), verovatno pod uticajem filmova i serija (na pr The X Files). Zanimljivo je da do sada još uvek nije zabeležen slučaj vanzemaljske otmice crnca/crnkinje (iako zvuči rasistički).

Istraživanja pokazuju da pojedinci koji veruju u otmice, pripadaju sličnoj psihopatološkoj grupi. Neobični su na nekoliko načina. Postižu visok skor na skali koja meri šizotipalnost. Šizotipalnost sama po sebi nije abnormalna, iako može ukazivati na „genetski marker“ za šizofreniju.

Šizotipalnost ne znači da su u pitanju šizofreničari, ali su generalno u pitanju pomalo čudni ljudi. Imaju tendenciju da misle i izgledaju ekscentrično, skloni su magijskom mišljenju i čudnim verovanjima (na primer, da brojevi imaju posebnu moć, da možete da utičete na budućnost razmišljajući o njoj). Često su usamljenici i veruju u paranormalne pojave kao što je telepatija ili vidovitost.

Prosto rečeno, „oteti“ su možda malo bliži šizofreniji od ostalih ljudi, više su skloni magijskom razmišljanju i perceptivnim aberacijama (treba imati u vidu da je i šizotipalnost kontinuum).

Za sada ne postoji psihijatrijska kategorija u koju se svrstavaju „oteti“. Istraživači kažu, da kada bi se svrstavanje vršilo u XIX veku dijagnoza bi bila laka- histerija. Histerija se tada opisivala kao psihijatrijski poremećaj u kome se nesvesne želje i potisnute emocije pretvaraju u psihičke simptome i iskustva. Ova dijagnoza je bila popularna u vreme procvata psihoanalize. Oko 1980. godine izbačena je iz formalnih dijagnostičkih sistema.

Šta još možemo reći o ličnosti „otetih“? Posebno su maštoviti i skloni fantaziji. Iako svi mi imamo maštu, ljudi koji su „skloni fantaziji“ u tehničkom smislu čine samo 4% populacije. Oni imaju plodnu imaginaciju, mnogo sanjare, izveštavaju o veoma bogatim vizuelnim prikazima, a neki mogu da dožive orgazam u odsustvu bilo kakve fizičke stimulacije (definitivno veština koja se treba naučiti ;)). Uživaju u umetnosti i muzici na drugačiji način, imaju izuzetno živa sećanja. Dobri su u stvaranju maštovitih iskustava koja deluju kao prava. Iz svih ovih razloga oni su savršeni hipnotički subjekti. Veza između sklonosti fantaziji i hipnotičkoj sugestibilnosti, dobro je istražena. I nije iznenađujuće da su ljudi koji veruju da su ih oteli vanzemaljci, skloni fantaziji više od ostalih.

Druga istraživanja potvrđuju da su skloni stvaranju lažnih sećanja u laboratoriji. Izgleda da mešaju stvari koje su im se zaista dogodile sa onima koje su videli na filmu, na televiziji i sl.

Kada su istraživači postavili pitanje, tokom petogodišnjeg istraživanja „otetih“: „Ako biste mogli, da li biste izabrali da niste bili oteti?“ Nijedan ispitanik nije rekao DA. Uprkos šoku i strahu koji je pratio ova iskustva, drago im je što su ih doživeli. Život im se poboljšao. Nisu više bili usamljeni, imali su više nade u budućnost, osećali su se kao bolji ljudi. Oni sami su izabrali su otmicu.

Jasno je da mnogi ljudi otmicama dobijaju isto što i milioni dobijaju od religije: smisao, sigurnost, mistična otkrovenja, duhovnost, transformaciju. Otmica se i može smatrati nekom vrstom religije zasnovanom na veri a ne činjenicama. Ogroman broj podataka govori o psihološkim beneficijama ove vere: srećniji su, zdraviji, pozitivniji. Živimo u doba kada nauka i tehnologija preovlađuju u odnosu na tradicionalnu religiju. Nije li onda logično da naše anđele i bogove zamotamo u svemirska odela i prepakujemo ih u vanzemaljce?

Autor: Sanja Dutina

5 thoughts on “Zašto ljudi veruju da su ih oteli vanzemaljci?

  1. U pitanju je veoma ozbiljna tema, pri čemu ne toliko sama „ideja“ o otmicama, već čitav smisao da postoje pojave koje nauka ne može da objasni, već globalizuje sa idejama o mentalnim poremećajima. Iako je zaista mentalni poremećaj, a ne realni događaj, zbog čega se niko ne pita kakva je veza između „nepomirljivih“ uticaja iz snova, vizija, halucinacija, putem najrazličitijih sadržaja. kako i od čega , ili „KOGA“ nastaju ovi uticaji?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s